Traskanje

Javljam se posle dugo vremena samo da kažem da više nisam sigurna da je život drugi naziv za bol već jedno veliko sranje. Prosto ne mogu da poverujem šta se desilo sa bivšim ukućanima. Tako su bili lepi i srećni u emisiji sinoć. Jedva čekam da se završi ova glupa godina.

 Žalosno je što tako mladi ljudi više nisu među nama. Nadam se da će ukućani pronaći neko lepo mesto na nebu, kad im već neko nije dozvolio da ostanu na ovoj ukletoj zemlji, gde su bili srećni.

Šta ti je život, danas si tu na zemlji a sutra na nebu. Gledam na makedonskoj televiziji sahranu najlepšeg glasa Makedonije i ne mogu još uvek da poverujem da je u tom sarkofagu Toše. Jednostavno ne mogu ovo što sada gledam da prihvatim, kao što još uvek ne mogu da prihvatim smrt svog brata koji je umro prošle godine a bio je samo godinu dana stariji od Tošeta. Kada sam juče primila vest jednostavno sam mislila da su glasine, ali na internetu sam videla da je na žalost istina sve što sam čula. Bio je u cvetu mladosti, imao velike planove, karijeru u usponu, ali sudbina je bila jako okrutna prema njemu isto ko i prema mom bratu. Iza njih su ostali samo tužni roditelji i drugi ljudi, umesto potomaka.

Samao neka mi još jednom priđe neko i kaže kako sam pesimistična i nemam cilj (ne ciljeve već samo jedan, bilo koji cilj) u životu razbiću mu glavu, bukvalno. Svi mi imamo neke ciljeve, al ne možemo tačno znati šta će nam se desiti ili gde ćemo biti kroz 5 godnia, kad možemo da izađemo npr. na ulicu i da nas udari auto. Nije lako izgubiti nekog, laž je svaka priča da osobu koju si izgubio možeš nadoknaditi nekom drugom i da jedno dete može zameniti drugo... velika je to laž.

Juče je svet postao siromašniji za jednu osobu sa prelepim glasom. Nek Toše počiva u miru. Dok se ljudi budu sećali njega i slušali njegove pesme njegov duh će živeti.

Evo opet mane živa sam i hvala Bogu zdrava. Ne znam kakvi su mi dokazi potrebni ali bi volela da znam, onda bi mogla tužiti onu babuskeru za naneti duševni bol. Kakva je ona dileja. Ne znam kako je samo nije sramota bilo da mi napriča sve one laži. Danas mi je moj čika doca redao da je sa mnom sve u najboljem redu. Njegova glavna sestra je rekla isto što i moja tetka, da je bakuta ljubomorna na pametne, mlade i uspešne lekare. Trebalo bi je tužiti i smeniti sa tog mesta koje inače ne zaslužuje i dati šansu maldim i sposobnim lekarima.

Pa nek posle ovoga pričaju kako ranije nije bilo plaćanja ispita na faksu. Bilo je i uvek će biti toga, ali za medicinu je takav način polaganja ispita poguban po pacijente. Ja nisam prvi slučaj ali bi bilo lepo da sam poslednji.

Sve u svemu bitno je da sam ja OK, a idiotima kao što je ovaj babac valjda će neko stati na put, jer ja ne mogu (tako mi je bar tetka rekla) zato što nemam neki čvrst dokaz.

Pre neki dan odem kod lekara, ne znam koji me đavo naterao ali znam da bi tužila onu ludu babu koja mi je kao uspostavila neku dijagnozu i naterala strah u kosti.(baš me zanima kolika je odšteta za nanešeni duševni bol)

Pre tri meseca sam imala neku operaciju, srećom otišla sam na vreme i sve se dobro završilo. Doktor mi je lepo sve objasnio i redao da bolest može da se javi za 5-6 godina ponovo, a i ne mora. Imala sam kontrolu pre mesec dana i sve je bilo OK. Prošli dan odem kod lude babe da bi mi ona rekla kako mi se bolest ponovo vratila i ja naravno odmah histerija. Kada mi se malo glava ohladila razmislila sam bolje o svemu i žao mi što sam majku uplašila, ali morala sam nekom da se izjadam. Bakuta kao iskusna doktorka a ustvari nema poredstavu o tome šta je izbrbljala. Prvo bolest treba da se javi, pa jedno šest meseci da se razvije da bi se to videlo i uklonilo. Ja se naravno oslanjam na teoriju a i u praksi nije viđen još uvek takav hiperaktivan slučaj razvijanja bolesti. Sve u svemu sutra idem kod svog čika doce i nadam se da će sve biti OK, a sa bakutom ne znam šta ću ako se ispostavi da je sve to izbrbljala sam zato što je ljubomorna na kolegu.

Zamislite samo da vam neko kaže: možda imate ovo ili ono ali pre će biti da vam operacija nije uspela. Bože mili ko da je gatara a ne doktor.

Evo za početak jedna obična priča što me nije bilo tako dugo.

U poslednje vreme sam bila jako neodgovorna pa su me stegli rokovi, jurim uslov na fakultetu (valjda ću ga stići), stalno sam u nekoj žurbi, stalno časovi, učenje... Evo sad opet kreće rok i trudim se da ostanem normalna i ne poludim od obaveza. Kada sam juče otvorila blog oduševila sam se, neke priče su mi ulepšale dan, nasmejala sam se do suza.

Obećavam da ću od sad češće biti u svetu bloga, naravno kad budem imala pauze u učenju ili tome slično.

Ooooooooo, pa ovo je super. Mene nema mesec dana i vidim neverovatno lepu promenu. Svaka čast kreatoru, blog izgleda fenomenalno. Pa, evo ja se vratila i kad budem imala malo više vremena pisaću...

Evo prolazi još jedan dan, vratila sam se u svoj stan posle mesec dana. Trebalo bi da budem srećna jer sam jedva čekala da se vratim, ali nije tako. Već dva dana sam tužna, nedostaje mi kuća i sva ona buka u njoj. Sada mi je u stanu sve čudno, čak ne mogu ni kafu sama da popijem. Mrzim naviku a još više odviku. U kući su mi nekako svi smetali jer su stalno menjali moje planove, a sad kad sam sama vidim koliko je samoća bezveze. Nije mi jasno kako sam samo mogla od drugih da tražim da me razumeju, kad sama nisam sposobna da sebe razumem. Osećam da dugujem veliko izvinjenje tim ljudima.

I zbog čega čovek nikada nije zadovoljan postojećim stanjem? Zašto mu uvek nešto nedostaje i nikada nije zadovoljan?

Ovaj tekst je samo nastavak moje prethodne teme.

Posle svih gluposti koje su se izdešavale i očekivanja bar jedne reči ili makar psovke, sutradan sam dobila poruku "greškom", koja je glasila:  "E brate de si, sta radiš ajde dođji da častim raskinuo sam sa devojkom, odnosno ona meni." I na kraju poruke smajli. Pozvala sam da pitam jel to on nešto pokušava da postigne i da li ima nešto pametno da kaže. Bio je jako rezervisan i samo rekao: "Bilo je lepo dok je trajalo." Ko da sam mu pobila celu familiju, takav je ton imao.

Ne znam zašto, al imala sam osećaj ko da je namerno pričao sve te gluposti i ponašao se gore od malog deteta samo da bi ja njega ostavila i bila kriva u očima drugih za taj raskid.

Ironično, zar ne? 

Pa evo i mene opet, da se malo požalim.

Ljudi kažu da dobre osobe budu nagrađene kad- tad u životu od strane drugih ljudi ili Boga. Ma da, kako da ne. Meni je muka da čekam to "kad-tad". U poslednjih par godina dešavaju mi se samo ružne stvari, a nada da će biti bolje polako se gasi.

Mislila sam ako već nemam sreće u drugim stvarima da ću bar imati u ljubavi, al malo sutra. Nikada se nisam obazirala na materijalnu stranu momaka. Mislila sam da ako je dečko dobar ostalo nije bitno, ali tih "dobrih" ili neme il se dobro kriju. Ne mogu da verujem da se za mene lepe samo neki idioti, sve gori od goreg. Na početku je sve super, fino, savršeno, a kad vide da ne mogu da dobiju šta sve žele postaju nemogući. Poslednji idiot s kojim sam bila nije bio ni konj a kamo li princ, već tele. Gledao me juče bukvalno ko tele i nije imao sta da kaže, samo se cinično smejao. On je mamina maza, za probleme ne zna, jer čim dođe neki nazovimo problem on hop pa pod maminu suknju. Jednostavno nesposobna osoba za život i ostalo. Kada zove telefonom priča razne gluposti i viče, a kad sam se suočila s njim nije umeo da bekne. Očito da drugovi moraju prvo napisati referat, koji bi on naučio ko pesmicu i izrecitovao meni. GLUPOST.

Nikada ne bih bacala sedam meseci veze tek tako, ali sada vala hoću. Ne mogu da verujem da mi je bilo potrebno toliko vremena da shvatim da se zabavljam sa detetom od dve godine, da mozak mu na tom nivou trenutno funkcioniše. Umislio je da ga varam, ja osoba koja iz stana izađe samo kad mora i kad drugarica preti ubistvom. Spremam ispite ko luda, jedva imam vremena i da spavam, a on me čovek napravi kurvom i još traži da se ja njemu izvinim. Ma važi. Mislim da bi mogao da dobije nagradu za najgluplju osobu na planeti.

Ne mogu više pisati, jer se nerviram. Idem sad malo da učim pa u švaleraciju, al ovog puta idem u pohod na devojke.

Pa evo mene opet. Od silnih obaveza nisam imala kad pisati, ali došao je i taj trenutak.

Imala sam pre dva dana ispit iz ekonomike 1, i naravno pala sam. Ajde da sam izvukla kalkulacije pa da kažem da sam pala zbog neznanja, ali ono je nečuveno.

Izađem, izvučem pitanja, obradujem se sve znam. Napišem koncept, formule, nacrtam tabelu i krenem da pričam. Kad je trebalo obrazložiti poslednji simbol ja kažem: "Obim proizvodnje, proizvod ili serija proizvoda", a profa kaže nije tačno. Mislim stvarno, baš mu je fora, trebala sam reće IZVADAK. Meni je to glupa reč, ipak to su sinonimi u ekonomiji i bitno je znati o čemu se govori a ne nabubati. Fora je u tome što ispit polažem prvi put posle godinu dana i normalno je da neće čovek da pusti nekog ko je znao savršeno dva pitanja a treće zaboga "nije imao pojima".
 Obruka me čovek pred kolegama, rekao mi kako ništa ne znam iz angažovanja i vratio mi indeks. 

Mislim da ću posle ovog krenuti na tečaj HRVATSKOG jezika, da ne ispadnem težak nacionalista i naučim da se izražavam kako profa želi. Možda će mi posle toga tražiti našto na ALBANSKOM jeziku da mu kažem u vezi sa ekonomijom.

Stvarno ne kapiram većinu današnjih muškaraca, a vala i neke nadrndane devojke.

Dolazi mi drugarica i žali se kako joj je dečko obećao da se vide, a zatim je ispalio zbog pijanke sa drugovima i to nije prvi put. Opravdanje je jako glupo, curu možeš naći kad hoćeš a drugove ne. Kako su neki muškarci glupi i kratkovidi to je strašno. Tek kada im treba neka usluga od tih "drugova" i izvise shvate koliko im je neka osoba značila, ali u većini slučajeva je kasno za kajanje. Šta li ljudi vide u alkoholu nije mi jasno. Neki ljudi stvarno ne kapiraju koliko je danas teško nači osobu koja će te razumeti, ćekati... S jedne strane kaže da je voli ali nije za dugu vezu i tako to, a raskid ne prihvata. Ja stvarno nemam adekvatno rešenje ili savet za tako bolesne umove.

Danas, posle šest meseci, videla sam najboljeg druga. Došao je iz Beograda kod mene i seli smo da se pošteno ispričamo. Ima vezu već tri meseca i nekoliko dana. Kaže da u vezi nije loše ali nije zaljubljen i to njemu predstavlja problem. Kada sam ga pitala što je sa tom devojkom kada nije zaljubljen i ne voli je, on mi je odgovorio: "Ipak ti nekada treba neko". Zbunio me u potpunosti.

Kako to sada da objasnim prevashodno sebi? Drugarica ima decka koji je kao voli a ipak je tretira ko čiviluk, a drug ima devojku u koju nije zaljubljen a oseća potrebu za njom u nekim trenutcima (nisu seksualni trenutci,ima tu i drugih).

Muškarci, teško ih je razumeti i za milion godina.

Kako još uvek traje ispitni rok i svi samo uče i ne izlaze iz kuće ja umirem od dosade. Jedva čekam predavanja. Ako ništa drugo bar se prošetam do fakulteta, vidim sa društvom i čujem nešto korisno.

Vikend je posebno dosadan jer nema ništa na TVu, još kad je ovakav kao danas (kišovit i tmuran dan) ubistvo. Jedva čekam da bubalice završe sa učenjem pa da odemo u provod.

Da li je i vama dosadno?

Ili možda znate lek protiv dosade, jer ni knjige više ne pomažu.