Traskanje

Javljam se posle dugo vremena samo da kažem da više nisam sigurna da je život drugi naziv za bol već jedno veliko sranje. Prosto ne mogu da poverujem šta se desilo sa bivšim ukućanima. Tako su bili lepi i srećni u emisiji sinoć. Jedva čekam da se završi ova glupa godina.

 Žalosno je što tako mladi ljudi više nisu među nama. Nadam se da će ukućani pronaći neko lepo mesto na nebu, kad im već neko nije dozvolio da ostanu na ovoj ukletoj zemlji, gde su bili srećni.

Evo opet mane živa sam i hvala Bogu zdrava. Ne znam kakvi su mi dokazi potrebni ali bi volela da znam, onda bi mogla tužiti onu babuskeru za naneti duševni bol. Kakva je ona dileja. Ne znam kako je samo nije sramota bilo da mi napriča sve one laži. Danas mi je moj čika doca redao da je sa mnom sve u najboljem redu. Njegova glavna sestra je rekla isto što i moja tetka, da je bakuta ljubomorna na pametne, mlade i uspešne lekare. Trebalo bi je tužiti i smeniti sa tog mesta koje inače ne zaslužuje i dati šansu maldim i sposobnim lekarima.

Pa nek posle ovoga pričaju kako ranije nije bilo plaćanja ispita na faksu. Bilo je i uvek će biti toga, ali za medicinu je takav način polaganja ispita poguban po pacijente. Ja nisam prvi slučaj ali bi bilo lepo da sam poslednji.

Sve u svemu bitno je da sam ja OK, a idiotima kao što je ovaj babac valjda će neko stati na put, jer ja ne mogu (tako mi je bar tetka rekla) zato što nemam neki čvrst dokaz.

Pre neki dan odem kod lekara, ne znam koji me đavo naterao ali znam da bi tužila onu ludu babu koja mi je kao uspostavila neku dijagnozu i naterala strah u kosti.(baš me zanima kolika je odšteta za nanešeni duševni bol)

Pre tri meseca sam imala neku operaciju, srećom otišla sam na vreme i sve se dobro završilo. Doktor mi je lepo sve objasnio i redao da bolest može da se javi za 5-6 godina ponovo, a i ne mora. Imala sam kontrolu pre mesec dana i sve je bilo OK. Prošli dan odem kod lude babe da bi mi ona rekla kako mi se bolest ponovo vratila i ja naravno odmah histerija. Kada mi se malo glava ohladila razmislila sam bolje o svemu i žao mi što sam majku uplašila, ali morala sam nekom da se izjadam. Bakuta kao iskusna doktorka a ustvari nema poredstavu o tome šta je izbrbljala. Prvo bolest treba da se javi, pa jedno šest meseci da se razvije da bi se to videlo i uklonilo. Ja se naravno oslanjam na teoriju a i u praksi nije viđen još uvek takav hiperaktivan slučaj razvijanja bolesti. Sve u svemu sutra idem kod svog čika doce i nadam se da će sve biti OK, a sa bakutom ne znam šta ću ako se ispostavi da je sve to izbrbljala sam zato što je ljubomorna na kolegu.

Zamislite samo da vam neko kaže: možda imate ovo ili ono ali pre će biti da vam operacija nije uspela. Bože mili ko da je gatara a ne doktor.

Evo za početak jedna obična priča što me nije bilo tako dugo.

U poslednje vreme sam bila jako neodgovorna pa su me stegli rokovi, jurim uslov na fakultetu (valjda ću ga stići), stalno sam u nekoj žurbi, stalno časovi, učenje... Evo sad opet kreće rok i trudim se da ostanem normalna i ne poludim od obaveza. Kada sam juče otvorila blog oduševila sam se, neke priče su mi ulepšale dan, nasmejala sam se do suza.

Obećavam da ću od sad češće biti u svetu bloga, naravno kad budem imala pauze u učenju ili tome slično.

Evo prolazi još jedan dan, vratila sam se u svoj stan posle mesec dana. Trebalo bi da budem srećna jer sam jedva čekala da se vratim, ali nije tako. Već dva dana sam tužna, nedostaje mi kuća i sva ona buka u njoj. Sada mi je u stanu sve čudno, čak ne mogu ni kafu sama da popijem. Mrzim naviku a još više odviku. U kući su mi nekako svi smetali jer su stalno menjali moje planove, a sad kad sam sama vidim koliko je samoća bezveze. Nije mi jasno kako sam samo mogla od drugih da tražim da me razumeju, kad sama nisam sposobna da sebe razumem. Osećam da dugujem veliko izvinjenje tim ljudima.

I zbog čega čovek nikada nije zadovoljan postojećim stanjem? Zašto mu uvek nešto nedostaje i nikada nije zadovoljan?