Traskanje

Evo prolazi još jedan dan, vratila sam se u svoj stan posle mesec dana. Trebalo bi da budem srećna jer sam jedva čekala da se vratim, ali nije tako. Već dva dana sam tužna, nedostaje mi kuća i sva ona buka u njoj. Sada mi je u stanu sve čudno, čak ne mogu ni kafu sama da popijem. Mrzim naviku a još više odviku. U kući su mi nekako svi smetali jer su stalno menjali moje planove, a sad kad sam sama vidim koliko je samoća bezveze. Nije mi jasno kako sam samo mogla od drugih da tražim da me razumeju, kad sama nisam sposobna da sebe razumem. Osećam da dugujem veliko izvinjenje tim ljudima.

I zbog čega čovek nikada nije zadovoljan postojećim stanjem? Zašto mu uvek nešto nedostaje i nikada nije zadovoljan?